Porodične šale koje „nisu zlonamerne“ često se u našoj kulturi smatraju normalnim. „Ma samo ga malo zezamo da se uozbilji.“ „Šalimo se da je bucko, neće mu ništa biti.“ „Pa šta ako mu kažemo da je stidljiv, to je istina.“
Ali za dete mlađe od 12 godina, ovo nije bezazleno. Razumevanje dečijeg doživljaja sveta potpuno je drugačije od našeg, a ono što odraslima izgleda kao sitna šala, detetu se urezuje kao činjenica o njemu samom.
Zašto deca do 12 godina ne razumeju šalu kao odrasli
Prema razvojnoj teoriji Žana Pijažea, deca predškolskog i mlađeg školskog uzrasta nalaze se u fazi konkretnih operacija. To znači da svet doživljavaju doslovno. Apstraktno mišljenje, ironija, dvostruka značenja, skriveni motivi i „mi se samo šalimo“ – sve to se razvija tek oko 11–12. godine.
Drugim rečima:
ono što dete čuje, ono što mu se kaže i način na koji se o njemu govori, dete shvata kao realnu procenu njegove vrednosti.
Ako mu kažete da je stidljivo, dete to ne čuje kao „imaš tremu, ali to može da se prevaziđe“.
Ono čuje: „Ja sam takav. To je deo mene. I to je verovatno loše.“
Ako se šalite da je „bucko“, dete ne čuje šalu.
Čuje: „Telo mi je pogrešno.“
Ako ga zadirkujete da se „zaljubilo u ovog ili onog“, dete ne čuje igru.
Čuje: „Ovo je nešto zbog čega drugi pričaju o meni i smeju se.“
Deca nemaju razvijen filter koji bi ih zaštitio od toga da tuđe komentare prihvate kao istinu o sebi.
Kako zadirkivanje uništava samopouzdanje
Samopouzdanje kod dece ne nastaje spontano. Gradi se iz dana u dan kroz dve velike stvari:
- Kako dete vidi sebe.
- Kako oseća da ga vide najvažnije osobe u njegovom životu – roditelji.
Ako te osobe šalju poruku da je nešto „smešno“, „slatko za zezanje“ ili „glupo“, dete nema snagu da kaže: „Ma samo se šale.“ Njegov unutrašnji glas tek nastaje, i upravo roditeljski glas ga oblikuje.
Posledice nisu trenutačne. One se talože.
Dete počinje da se povlači
Ako ga zadirkujete da je stidljivo, ono se neće „osloboditi“. Naprotiv, biće još povučenije, jer očekuje da će svaka situacija završiti podsmehom, čak i kada ga niko ne zadirkuje.
Dete počinje da krije delove sebe
Ako ga zadirkujete zbog izgleda, dete počinje da se stidi svog tela. To prerasta u izbegavanje fotografisanja, kupaćih kostima, sporta, fizičkih aktivnosti ili bilo čega gde telo postaje vidljivo.
Ako ga zadirkujete da se „zaljubilo“, dete uči da su emocije nešto čega treba da se stidi. Kada zaista bude imalo problem ili dilemu u vezi sa ljubavlju, neće doći kod roditelja. Naučilo je da je to tema za podsmeh, ne za podršku.
Dete počinje da misli da je „manje vredno“
Ovo je najopasnije. Deca obično ne razvijaju sliku o sebi na osnovu svojih kvaliteta, nego na osnovu načina na koji ih drugi tretiraju. Ako ga kod kuće zezaju zbog nečega, dete formira identitet oko te mane:
„Ja sam stidljiv.“
„Ja sam debeo.“
„Ja sam smešan.“
„Ja sam neko ko se zaljubljuje pa ga zadirkuju.“
To postaje deo njegove unutrašnje priče.
Dete se prilagođava tako što „ugasi“ svoje potrebe
Da bi izbeglo podsmeh, dete prestaje da iskazuje emocije, želje, interesovanja.To je skupa strategija preživljavanja, jer uči da je sigurnost važnija od autentičnosti. A kada neko godinama potiskuje sebe da bi bio „bezbedan“, to ostavlja posledice i u odraslom dobu.
Dete počinje da očekuje zadirkivanje od svih
Ako ga kod kuće zadirkuju, dete ulazi u vrtić ili školu pod utiskom da je potpuno normalno da se ljudi šale na njegov račun. To znači da je ranjivije na vršnjačko zadirkivanje i da ga često uopšte ne prijavljuje odraslima, jer misli da je to „normalno“. A nije.
Kako izgleda život deteta bez samopouzdanja
Niska slika o sebi ne ostaje u detinjstvu. Ona se seli u svaku narednu fazu života.
U školi
Dete sa niskim samopouzdanjem izbegava odgovaranje, grupni rad, nove aktivnosti, sport, takmičenja. Ne zato što ne može, nego zato što se plaši greške. Plaši se podsmeha. Plaši se da će ispasti „onakvo kakvim su ga kod kuće nazvali“.
U socijalnim odnosima
Deca bez samopouzdanja:
- lakše postaju meta vršnjačkog zadirkivanja
- teško prave prijateljstva
- povlače se kada osete da su „drugačija“
- plaše se sukoba i izražavanja mišljenja
Ona ne uče da brane svoje granice, jer nisu naučila da imaju pravo na njih.
U suočavanju sa izazovima
Samopouzdanje nije „ja sam najbolji“. Samopouzdanje je „vredi pokušati, i ako pogrešim, i dalje vredim“. Dete koje je naviklo da bude predmet šala kod kuće razvija duboko uverenje da greška znači sramotu. Takvo dete retko ulazi u nove aktivnosti, retko preuzima inicijativu i teško podnosi promene.
U emotivnim odnosima kasnije u životu
Odrasli bez samopouzdanja često:
- pristaju na manje nego što zaslužuju
- osećaju da moraju da „zasluže“ ljubav
- imaju strah od odbacivanja
- kriju emocije
- ulaze u odnose u kojima njihovo mišljenje i potrebe nisu važne
Sve zato što su naučili da je sigurnije da se ne ističu.
Kako roditelji mogu da pomognu detetu da izgradi zdravu sliku o sebi
1. Prestanite sa zadirkivanjem – potpuno
Ne „samo malo“.
Ne „ali to je simpatično“.
Ne „navikavamo ga na život“.
Zadirkivanje ne gradi otpornost. Samo gradi stid.
Ne imenujte ličnost, imenujte ponašanje
Umesto:
- „Ti si stidljiv.“
Recite: „Vidim da ti treba malo vremena da se opustiš, to je sasvim u redu.“ - „Ti si bucko.“
Recite: „Važno mi je da se osećaš dobro u svom telu. Ako želiš, možemo zajedno da uvedemo neke zdrave navike.“ - „Zaljubio si se!“
Recite: „Vidim da ti je neko drag. To je lepo i sasvim normalno.“
Pokažite da dete može da vam veruje
Ako se dete poveri da mu je nešto neprijatno, nemojte to kasnije koristiti kao temu za šalu. To je jedno od najvećih izdaja poverenja koje roditelj može da napravi.
Hvalite trud, ne osobine
Ovo pomaže detetu da nauči da je vredno zbog onoga što radi, ne zbog etiketa.
Budite model poštovanja
Ako roditelj šali na temu detetovih mana, braće i sestara ili drugih ljudi, dete uči da je to normalno. Ako vidi da u kući postoji poštovanje, ono ga prirodno usvaja.
Zadirkivanje deteta u porodici nije „slatko“ ni „bezazleno“.
To je jedan od najbržih načina da se naruši njegovo samopouzdanje, osećaj sigurnosti i slika o sebi. Deca do 12 godina svet shvataju doslovno, lično i emotivno. Sve što im se kaže postaje deo njihovog identiteta.
Ako želimo da odrastaju u ljude koji veruju u sebe, imaju hrabrosti da probaju novo, brane svoje granice i donose dobre odluke, onda moramo da budemo najbezbednije i najpoštovanije mesto u njihovom životu.
Reči roditelja su najmoćniji alat u izgradnji detetove vere u sebe. Iskoristimo ih mudro.